Željko POROBIJA: Ja ne ateiziram. Meni je cilj sekularna država.
svibanj 16, 2017
Milivoj BEŠLIN: Mitologija, politika i istorija na blajburškom polju
svibanj 16, 2017

Srđan MILOŠEVIĆ: Pouke antifašističkog maja

Istorija je odredila tako: jugoslovenski partizani pobedili su 1945. dva puta – 9. maja, kao priznat i uvažavan član svetske pobedničke koalicije protiv fašizma i na današnji dan, 15. maja, u poslednjem ratnom naporu protiv izdajnika i kolaboracionista. Jugoslovenski partizani, vojska ponikla u ratu i izrasla u snažnu Jugoslovensku armiju, bili su jedina antifašistička vojna formacija na prostoru okupirane Jugoslavije. Ta vojska, koju je organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) i na čijem se čelu nalazio generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito bila je takođe i vojska socijalističke revolucije. Antifašizam na prostoru okupirane Jugoslavije bio je, zapravo, nedeljiva celina tri elementa: borbe protiv okupatora i njihovih saradnika (pozdrav „Smrt fašizmu!“), težnje ka obnovi Jugoslavije (ideologema „bratstvo i jedinstvo“) i socijalističke revolucije (cilj: „nema povratka na staro!“). U svakom od tih aspekata na svoj način je ključna uloga Josipa Broza Tita. To su notorne činjenice i nijedna od njih ne može se zanemariti bez opasnosti da druga bude zloupotrebljena ili pogrešno interpretirana, iako se u osnovi mogu različito vrednovati.

Organizacija borbe protiv okupatora pod rukovodstvom KPJ dugo je i pažljivo pripremana. Raspoloženje iskazano 27. marta 1941. bilo je impuls koji je svakoj budućoj koncepciji otpora podsticao veru u uspeh. Komunisti nikada nisu monopolisali dvadesetsedmomartovske demonstracije niti tvrdili da su ih oni organizovali, kako se danas često navodi. Razumljivo, isticali su ulogu onih svojih rukovodilaca koji su se istakli u pojedinom delovima tog masovnog događaja, izbijajući u prve redove na pojedinim punktovima u Beogradu i drugim gradovima, gde su neki od njih i govorili. Ali jesu tvrdili da su bili jedini nosioci duha 27. marta kroz duge četiri ratne godine. I to je bilo tačno. Šta je do kraja rata ostalo od one lakoverne nade polagane u mladog kralja Petra, koji ni u sopstvenom životu nije igrao naročito važnu ulogu; šta od oficira-zaverenika, pučista, od kojih su se ubrzo mnogi kočoperili po emigrantskim metropolama, a neki završili u redovima neslavnog ravnogorskog pokreta, „ovenčanog“ kolaboracijom i zločinom; šta od građanskih političara, koji su se 27. marta opredelili za otpor, ali se ubrzo u emigraciji podelili na interesne koterije po raznim linijama, vezali svoju sudbinu za Mihailovića i počeli da „opterećuju svoje prijatelje“, kako se izrazio Čerčil? Kakvo je to ogrešenje prema istoriji i sećanju učinjeno samoskrivljenim marginalizovanjem onih aktera 27. marta koji su odista pokrenuli jedan mehanizam istorije, ali koji je na kraju smrvio i njih same, nesposobne i nemoćne da njime upravljaju?

Uprkos pojedinačnim „iskakanjima“ nekih lokalnih organizacija KPJ iz glavnog toka borbenog odnosa komunista prema fašizmu (u uslovima gubitka jasnog orijentira posle sporazuma o nenapadanju između SSSR-a i Nemačke), KPJ je i pre okupacije, kao i kada je okupacija nastupila, nedvosmisleno osudila komadanje Jugoslavije, saradnju sa okupatorima i raspirivanje međunacionalne mržnje. Na tajnom Majskom (zapravo – aprilskom) savetovanju 1941. u Zagrebu razrađeni su osnovni principi buduće borbe protiv okupatora. Napad na SSSR bio je onaj neophodni impuls, posle kojeg je jugoslovenskim komunistima izgledalo izvesno da će imati snažnu međunarodnu tačku oslonca u svojoj borbi, uz sva nerealna očekivanja u vezi sa snagom SSSR-a. Za dve nedelje od napada Rajha na SSSR i samo nekoliko dana od zasedanja u Beogradu na kojem je doneta odluka o podizanju ustanka (4. jula 1941 – Dan borca) organizovane su prve ustaničke akcije, a nakon mesec dana čitava Jugoslavija bila je premrežena partizanskim odredima. Zar bi takvo nešto bilo moguće izvesti u kratkom periodu od 22. juna kada je napadnut SSSR do početka jula kada je otpočeo ustanak u Srbiji, odnosno do kraja ovog meseca kada se ustanak proširio na čitavu Jugoslaviju, a da prethodno nisu postojale opsežne pripreme? Toliko o zaumnoj konfabulaciji da su se komunisti opredelili za otpor tek pošto je napadnut SSSR, a da su do tada igrali fudbal sa okupatorskim vojnicima.

A evo i kako je septembra 1944. situaciju u Srbiji video Dragiša Cvetković, predsednik vlade koja je u ime Jugoslavije pristupila Trojnom paktu, čije je svedočenje vrednije tim više što je reč o ličnosti koja bi ponajmanje imala čemu dobrom da se nada od narodnooslobodilačkog pokreta i komunista, od kojih uostalom i beži u inostranstvo:

„Videli smo jasno da je oslobodilački front (narodnooslobodilački pokret – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira… Da li su žrtve u srazmeri sa doprinosom koji je naš narod dao u borbi ujedinjenih naroda za opštu stvar oslobođenja, to je pitanje o kome se može govoriti tek onda kada se svi podaci imaju u rukama. Ali se jedno mora priznati: nadčovečanske žrtve koje je narod u domovini podneo u borbi protivu okupatora… Možda je naša sudbina da od početka svoga saznanja i narodnog osećanja tako skupo plaćamo svoju nacionalnu svest i težnju za slobodom. Iz tih razloga narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri („ravnogorci“ – prim. S. M.) svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Ali mi sada moramo ići dalje. Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Ne obavezuje nas naravno viđenje jednog čoveka, kojeg su oficiri koje opisuje u ovom pismu Mihailu Konstantinoviću makli sa vlasti i prema kojima je mogao imati samo negativan stav. Ali ako je prema ikome Dragiša Cvetković mogao imati još veći odijum, onda su to bili komunisti. Pa ipak, posmatrajući situaciju u Srbiji on zaključuje o njenom glavnom toku na način koji je verodostojan sažetak suštine koju nalazimo u mnogim drugim svedočanstvima iz tog perioda.

Što se tiče odnosa prema antifašizmu danas, posle više proteklih decenija, naravno da je moguće (i u osnovi je prihvatljivo) da svaka politika identiteta iz istorije odabira ono što smatra vrednim spomena i sećanja, a da u senci zaborava ili pod oštricom kritike drži druge aspekte jedne kompleksne pojave. Ali takva atomizacija ima svoje granice iza kojih počinje puko falsifikovanje. Drugim rečima, ne moraju današnjoj privilegovanoj paradigmi, koja je u jednom trenutku počela da se poziva na antifašizam, da budu drage Jugoslavija i socijalistička revolucija, kao što ne mora da joj na srcu bude Tito. Ali je iza granice prihvatljivosti lažno nacionalizovanje antifašističke borbe i njeno prikazivanje onakvom kakva ona nije bila. Ne pokazuje ni trunke poštovanja prema antifašističkoj borbi partizana, pripadnika sopstvenog naroda, onaj ko tu borbu lažljivo sužava, sa očiglednom namerom da se prećute njihovi saborci, pripadnici drugih naroda sa kojima su zajedno ginuli i zajedno pobeđivali. Partizani-Srbi bili su jugoslovenski, a ne srpski antifašisti, a isto važi i za sve ostale: nije preterano reći da etno-nacionalnih antifašizama na prostoru okupirane Jugoslavije jednostavno nije bilo, a svakako ne u meri vrednoj pomena. Činjenica o jugoslovenskom karakteru antifašizma nije danas važna zbog Jugoslavije, koje nema, već zbog onoga što se iza prećutkivanja tog jugoslovenskog karaktera skriva i što se ponekad bez ikakvog obzira prema činjenicama i eksplicitno kazuje: fašisti su (svi) „drugi“, antifašisti jedino „mi“. Zato je u pravu Dejan Ilić kada u tome prepoznaje laž o antifašizmu koja ima fašistički karakter.

Kao retko kada, istorija se u tim ratnim godinama manifestovala u brutalnoj jednostavnosti. Upravo je ta njena jednostavnost komplikovala do neslućenih razmera pojedinačne živote. Ali ne tvore bit te surove epohe svakodnevne strategije preživljavanja nemih posmatrača, svojstvene svakom ljudskom stvoru, svuda na svetu, koji pokušava da nađe zavetrinu od vihora istorije. Njenu suštinu, kao i pozicije svake od strana u sukobu, razumećemo samo ako se fokusiramo na pitanje za šta je čovek u tom ratu bio spreman da ubije ili pogine, šta je zločin, a šta kazna u tom vremenu kada „zakoni ćute“.

Nova znanja o svakoj pojedinosti razotkrivaju nam i osvetljavaju sadržaj konteksta, ali samo pukom zloupotrebom tih novih saznanja i kolosalnim preuveličavanjem značaja pojedinih disonanci (Martovski pregovori, na primer), može se mistifikatorski proizvoditi magla u onim aspektima koji su nedvosmisleno jasni u svojoj jednostavnosti. O svedenosti glavne matice istorije svedoči i faktički identitet antifašističke borbe i revolucije: buržoazije svih jugoslovenskih naroda stupile su u kolaboraciju. Jugoslovenski partizani, vojska sastavljena doslovno od pripadnika svih naroda i narodnosti Jugoslavije, saučestvovali su u pobedi nad silama Osovine, slamajući na svome terenu kako okupatorske snage, tako i srpske, hrvatske, makedonske, crnogorske, slovenačke, muslimanske, folksdojčerske, italijanske, albanske, mađarske i bugarske kolaboracioniste. Sudbina koja je maja 1945. stigla ostatke okupatorske armade i njihove kolaboracioniste, razbojnike koji su ratovali nakon završetka rata, bila je zapečaćena jednim dramatičnim obrtom, čiju srž sažima kratka rečenica savezničkog brigadira Skota, upućena potpukovniku Jugoslovenske armije Milanu Basti: „Gospodine komandante, moji tenkovi su vam na raspolaganju“.

Peščanik.net, 15.05.2017.

Preneseno s pescanik.net, 15.05.2017., http://pescanik.net/pouke-antifasistickog-maja/

Odgovori